3.6.2012.

Doprinela: Rachel Waddingham

Tokom poslednjih 12 godina borim se sa time da nađem načina da se nosim sa glasovima koje čujem. Veliki deo tog vremena uzimala sam toliku količinu neuroleptika koja bi mogla da obori konja. U mom iskustvu lekovi su pomalo kao da stavljaš veliki dušek preko glasova – utupiš ih i često u potpunosti ugušiš. Problem sa time je što, iako sam provela oko deset godina zaglušujući glasove – nikada u stvari nisam morala da razrešim stvari sa njima, da ih razumem. Mogla sam da stavim glavu u neuroleptični pesak i da čekam da odustanu i da odu.

Pošto sam se skinula sa lekova 2009. godine, morala sam da pohađam ubrzani kurs o vezi sa glasovima. To nije bio nimalo lak proces, ali mnogo je iskreniji prema sopstvenom životu nego pretvaranje da glasovi nisu tu i/ili da je ono što mi govore nebitno.

Ovaj tekst sadrži neke od pristupa koje sam koristila u komuniciranju sa glasovima koje čujem. Nisam ekspert, i sa svom sigurnošću mogu da kažem da nemam sve odgovore – ali nadam se da možete da nađete nešto korisno ovde za sebe ili za nekoga koga podržavate.

Promena počinje od kuće

Budi promena koju želiš da vidiš u svetu – Mahatma Gandi

Često se govori to da ne možemo da promenimo druge ljude, tako da, ako hoćemo da se promena desi, moramo početi od samih sebe. Ideja je da time što ćemo promeniti način na koji komuniciramo sa drugima, možemo njima da omogućimo da i oni promene način na koji komuniciraju sa nama. Imajući iskustvo koje imam sa svojim glasovima, znam koliko je lako da se čovek zaglavi u štetne krugove komunikacije. Oni govore, ja ignorišem. Oni viču, ja pojačam muziku. Oni vrište, ja pokrijem uši. Oni me gađaju naređenjima i opscenim stvarima, ja uzimam pilulu. Sve što sam želela je da me napuste, zauvek.

Nisam verovala da glasovi imaju išta korisno da ponude. Sa dijagnozom shizofrenije/shizoafektivnog poremećaja isprali su mi mozak idejom da su glasovi samo besmislen proizvod moje lude moždane hemije. Podjednako, nisam verovala da bi glasovi mene slušali. Bila sam toliko naviknuta na njih koji se deru preko muzike i koji ignorišu moje molbe da me ostave na miru, da je sama ideja da bih mogla da se uključim sa njima u razgovor izgledala ludo. Ponajviše, plašila sam ih se.

Pre nego što sam krenula da gradim mnogo povoljniji odnos sa glasovima, morala sam da prevladam svoju prirodnu odbojnost prema ovoj ideji. Imala sam dovoljno sreće da upoznam druge osobe koje su čule glasove i koje su sa njima uspešno komunicirale. Ovo mi je dalo nadu, čak iako sam mislila da su njihovi glasovi drugačiji od mojih. Tačka preokreta, za mene, došla je kada sam prepoznala da su glasovi nosili poruke o mojim prošlim i sadašnjim iskustvima. Taj proces je započeo u Hearing Voices grupi kojoj sam prisustvovala u svojim dvadesetim godinama, a to iskustvo je nadograđeno na velikom broju konferencija gde su povezanosti postale previše očigledne da bi mogle da se poreknu. Postala sam vešta u dešifrovanju glasova i traženju metaforičnih istina, umesto što sam se uplitala u površne poruke.

Na primer, kada bi Trojica (grupa muških glasova koji su mi se obraćali od mog kasnog puberteta) raspravljala o tome kako nisam ovde sigurna i kako neko čeka napolju da me kidnapuje, to bih uzela kao znak da se deo mene ne oseća sigurno u ovom okruženju. To nije bez svoje osnove – kao neko ko je preživeo traumu, zbog svoje prošlosti imam mnogo razloga da se osećam nesigurno. Jednostavno prepoznavanje te istine znači da ja ne moram više da osećam paniku, da vrištim na Trojicu ili da se isključim iz celog sveta. Jednostavno pričam sa sobom i kažem: „Ja znam da nisam bila na sigurnom ranije, ali ovde i sada nema ničega čega bih se bojala“.

Umetnost jednosmernog razgovora

Potrebno je dvoje da se kaže istina – jedan da kaže i drugi da čuje – Henri Toro

Kada sam se konačno osetila spremnom da otvorim linije komunikacije sa Tojicom, oni nisu bili toliko željni da uzvrate. Sećam se kako sam u sebi razgovarala sa njima, kako sam ih pitala ko su, zbog čega su sa mnom i šta su pokušavali da mi poruče. Pokušala sam da budem što je moguće više otvorena i puna poštovanja, kao što je i preporučivao metod Voice Dialogue, ali su Trojica nastavila da pričaju kao da ja nisam tu.

U početku me je ovaj nedostatak odgovora obeshrabrivao. Osećala sam to pomalo kao neuspeh – čak i sopstveni glasovi nisu mislili da sam dovoljno vredna da bi mi se obratili. Pa ipak, nisam odustajala i pokušavala sam da se ohrabrim, da shvatim da je potrebno vremena da se promeni veza koja je više od decenije funkcionisala na isti način.

Trojica mi se još uvek nisu direktno obraćala, ali ja samsve više razvijala veštinu umetnosti jednosmernog razgovora. Prvih šest meseci, otprilike, pokušavala sam da im postavljam direktna pitanja, ali bez ikakvog uspeha. Tada sam primetila da je bilo potrebno da promenim taktiku, pa sam umesto direktnih pitanja počela da dajem odgovore na ono što su oni govorili. Na ovo sam se odlučila jer sam znala da su neki ljudi, pogotovo oni koji imaju bitnu stvar da prenesu, više uključeni kada im se obraćaš u vezi sa stvarima za koje su oni zainteresovani nego ako im pričaš o svojim planovima.

Kada su Trojica govorila o tome da ima gasa u metrou i da me truju, ja sam jednostavno izrekla (što sam mogla smirenije) – „Hvala vam što me podsećate da se ne osećam sigurno. Postojali su mnogi trenuci u prošlosti kada nisam bila na sigurnom, ali sam u ovom trenutku u redu. Drugi ljudi ovde ne osećaju gas, i oni nisu uplašeni. Nema ovde ničega čega bih se bojala.“ Ovo nije bio magični trik i Trojica nisu odjednom otišla. Nastavili su da mi se obraćaju. Međutim, osećala sam se sigurnijei, vremenom, Trojica su počela da odgovaraju na ovakav moj pristup,da postaju su sve tiši i manje da insistiraju.

Iskoristila sam sličnu strategiju sa Vriskom – ženskim glasom koji je varirao između glasnog vrištanja i tihog vrištanja, takvog da je jedini trag koji imam od njenog glasa pritisak koji osećam kao kada mi neko viče blizu uveta. Kada ona vrišti, ja pokušavam da budem što je moguće smirenija i da je uverim da mi je žao što je uznemirena, ali da sam ovde da je slušam, ako i kada je spremna da razgovara. Dok ne dođe taj trenutak, kažem joj da ću obe nas da čuvam na sigurnom.

Korišćenje vizualizacije

Video sam anđela u mermeru, pa sam klesao dok ga nisam oslobodio – Mikelanđelo

Pre oko godinu dana, počela sam da čujem novi glas – Plavu. Plava je vrlo mlado dete i, kada sam čula da je uznemireno, želela sam da razumem zašto je tužna. Kada sam je slušala i gledala unutra, mogla sam da vidim malu devojčicu sa plavom kosom u srebrno-sivoj haljini. Bila je sklupčana u tamnoj sobi, sama, bez ikoga. Ova slika me je progonila. Bilo mi je izuzetno žao ovog usamljenog i preplašenog deteta i prirodno je bilo što sam htela da budem tu za nju i da nađem neki način da joj pružim utehu.

Jednog popodnevasam, uz muža koji je sedeo pored mene, pokušala sam da se koncentrišem na Plavu i da zamislim sebe kako idem unutra sa ćebencetom i medom da je upoznam. Stavila sam poklone ispred nje i čekala da vidim da li će ih uzeti. Gledala ih je, ali se nije mrdnula. Rekla sam joj da je u redu, da ne mora da uzme ćebence i medu ako ne želi – ali da ću ih ostaviti tu za svaki slučaj.

Nedelju dana kasnije sam pokušala ponovo. Niti je uzela ćebence niti je držala medu. Ovo se možda može učiniti kao poraz. Ali nije to bio. Ja sam, u stvari, tražila načina da stupim u odnos sa delovima sebe koje sam poricala i blokirala celog života.

Nagli napredak je došao u trenutku kada sam se šetala u prodavnici dečjih stvari. Okružena ćebencima i igračkama, nadala sam se da ću naći neku inspiraciju za nešto što bi moglo da pomogne Plavoj. Međutim, ništa se nije izdvajalo, i oko 10 minuta sam šetala u krugovima u nadi da će drugi kupci misliti da tražim da kupim nešto za svoje nećake, umesto za sebe. Najzad, zapazila sam Zeku. Ispružila sam ruku i dodirnula krzno i osetila Plavu kako reaguje na njega. Bila sam uverena da to nešto što je ona želela, a ne nešto drugo što sam ja naivno pretpostavljala da bi bilo dobro za nju. Kada sam došla kući, pokušala sam ponovo – ovog puta sam zamislila Zeku umesto ćebenceta ili mede. I ovog puta, na moje iznenađenje, uspelo je. Plava još uvek nosi Zeku kad je vidim, i kada je uznemirena grli ga i to joj pomaže da se smiri.

Sledeći put

Otkad sam napravila neke veze sa Trojicom, Vriskom i Plavom naišla sam na još neke direktne puteve komuniciranja sa glasovima koje čujem (ili delovima mene, kako ih sada vidim). Ponekad je to značilo usmenu konverzaciju, a ponekad je bilo korisnije da budem kreativnija pa da koristim umetnost i pisanje. Podeliću ta iskustva u drugom delu ovog članka, u slučaju da ih neko nađe korisnim. Glavna poruka koju bih htela da prenesem je da ne postoji jedan jedini način da se komunicira sa glasovima. Ne odgovaraju svim glasovima svi pristupi, svaki je drugačiji i zahteva poseban pristup. Što i ima smisla. Svi smo mi posebni i jedan isti pristup retko kada koristi za sve.

Preuzetosa: behindthelabel.co.uk /boxing-clever-trauma-anger-self -expression/