Site Overlay

Pametan boks – Trauma, ljutnja i samoizražavanje

Molim vas imajte u vidu da nema nikakvih opisa zlostavljanja u ovom tekstu, ali ako se osećate osetljivo, molim vas da budete pažljivi dok čitate. Imam glas ljutog deteta koje ima razloga da bude ljuto.

Iako sam oduvek bila ljubitelj kreativnog izražavanja, opšte govoreći – mnogo se komfornije osećam sa pisanjem pesama ili crtanjem slika nego ispoljavanjem svoje ljutnje na fizički način. Nije oduvek bilo ovako, nekada sam umela da uđem u tuče; kada sam bila u osnovnoj školi – štitila sam drugu decu od nasilnika. Kao mlada odrasla osoba izražavala sam sav svoj bes kroz samopovređivanje. To je bila tako efikasna strategija da sam sasvim prestala da osećam ljutnju – samo sam osećala potrebu da se sečem. Očigledno, samopovređivanje je uskoro postalo samo po sebi problem. Ono što želim da kažem je da moje iskustvo sa fizičkim izražavanjem nije bilo velikim delom pozitivno i do skora sam težila da ga se klonim.

Sve je to bilo u redu dok pre nekoliko meseci neki od mojih mlađih glasova nisu počeli da postaju ljuti na moje mačke. Jako me je zabrinula činjenica da ti aspekti mene mogu da budu ljuti na tako mala slatkakrznata stvorenja. Zabrinulo me je to da bih mogla ustvari da budem nasilna i grozna osoba ispod sveg tog samoreflektivnog pisanja pesama. Ispunjena stidom zbog sadržaja ovih glasova, nisam nikome rekla ništa o njima. Onda, jednog dana, glas je probio i pričao u moje ime. Džoel, moj muž, bio je uznemiren zbog glasa deteta koje hoće da povredi macu, što je razumljivo, a hvala mu i na tome što nije poludeo. Mačke nisu bile ni u kakvoj opasnosti u bilo kom trenutku (mnogo ih volim i veoma sam zaštitnički nastrojena prema njima) ali sam videla to kao ogromno signalno svetlo koje govori da u meni postoji ljutnja koja mora da izađe.

U početku sam o ovome pričala sa svojim terapeutom u vrlo zrelim, stručnim terminima, kao odrasla osoba. Naučila sam da budem vrlo oprezna kada je u pitanju moja ljutnja, i zato sam osećala da je vrlo prirodno da se kritički odnosim prema njoj i da pokušam da rasvetlim odakle dolazi i šta znači. Ovo je sve fino i dobro, ali smo shvatili je da ispod svega još uvek tu bilo malo dete koje se osećalo vrlo ljuto i preplašeno i koje nije znalo šta da radi sa tim osećanjima. Pristupom „odrasle“ osobe, bez namere sam sputavala to dete u sebi u pokušaju da pronađe način da se nosi sa svojim osećanjima ljutnje.

Tako, naoružana novootkrivenom odlukom svom malom glasu pružim šansu da se izrazi, poslušala sam smislen savet svog terapeuta i nabavila vreću za udaranje. Iako je ona predložila vreću na naduvavanje, ja sam otišla korak dalje i nabavila vreću od 120cm, gurtne i rukavice za boks. Nisam baš osoba koja će stvari raditi upola :-/ Umesto da imam „smrskaj macu, smrskaj“ glasove, sada pričam u sebi toj maloj devojčici i izbacujem sve na vreću za udaranje. Čini mi se da najbolje funkcioniše kada pratim obrazac, jer to omogućava da se ostatak mene oseća sigurno (ne samo mala ljuta devojčica).

Mesec dana kasnije, vrlo retko mi dolaze loši glasovi u vezi sa macama. Sada postajem malo bolja u fizičkim aktivnostima i mogu bolje da razmišljam o tome šta bi moglo da bude to što je izazvalo nekoga od malih u meni da se osećaju tako ljuto. Sada verujem da je okidač bio to što sam morala da idem u bolnicu na jednu poprilično invazivnu proceduru. Povređenost i osetljivost koju je osetila jedna od mališana u meni (koja je i ranije bila poveđena i osetljiva) jednostavno se preokrenula prema mačkama i macama. One su tako slatke, ali tako bespomoćne i osetljive. Smrskavanje maca je bilo pomalo kao smrskavanje svega lošeg što se ikada desilo, i svih tih groznih osećanja straha i povređenosti.

Vreća za udaranje ima više prednosti kada si neko ko čuje glasove. Ne samo da pomaže u izražavanju ljutnje, ona takođe pomaže da podseti male u meni (a time i mene) da sam u telu odrasle osobe i da sam jaka. O i da, takođe pruža mom mužu dosta zabave dok u sebi peva „Eye of the Tiger“ kada stavljam gurtne. Moraš da uhvatiš zrakove humora gde god možeš da ih nađeš.

Moje mačke su, na svu sreću, svega ovoga blaženo nesvesne. One su ekstremno voljene i, u slučaju da ste zabrinuti, vrlo vrlo srećne. Mislim da ima mnogo toga što je baš strava kad si mačka. U slučaju da ste zainteresovani, evo je slika Riplija (našeg najmlađeg):

http://www.behindthelabel.co.uk/wp-content/uploads/2012/06/Ripley_cute-275x300.jpg

Preuzetosa: behindthelabel.co.uk /boxing-clever-trauma-anger-self -expression/

Translate »