Način na koji govorimo našoj deci, postaje njihov unutrašnji glas!

Čuvena austrijansko- britanska psihoanalitičarka Melani Klajn, tvorac Teorije objektnih odnosa, smatrala je da dete, počevši od prvih meseci života, uspostavlja svoj self unoseći u pretpostavljeni urođeni, unutrašnji prostor obeležja delova ili celovitog objekta – majke. Dobra, responsivna, negujuća majka, postaje osnov dobrog sebe. Njeno ljubavno zauzimanje za dete oformljuje bazu čvrstog, samosvojnog, stabilnog identiteta. Međutim, nijedna majka nije idealno responsivna na potrebe deteta. Iz neznanja, neumeća, sopstvenih strahova ili osećajne nepristupačnosti, često i sasvim objektivnih razloga, ona u manjoj ili većoj meri propušta da u sebe prihvata i sadržava bebina osećanja, pogotovo ona negativna, poput strepnje, mržnje i zavisti. Sa druge strane, par meseci stara beba još uvek ne poznaje jasno granice svog ja u odnosu na majku. Kada je gladna, mokra ili u bolovima, majka je ta koja joj se prikazuje izvorom bola, te doživljava destruktivnom i povređujućom. Glavni emocionalni zadatak roditeljstva stavlja pred majku potrebu da prepozna, metabolizira i vrati bebi razorne osećaje preobličene u nežnoj ematiji. Majka svojom mirnoćom umiruje, svojom toplinom I prisustvom teši. Majčinski odgovor postaje unutrašnji regulator svih bebinih strahova. Beba ima samo osećajnu zbrku, u koju majka svojom prisutnošću unosi red. U nesrećnim okolnostima pak, neosetljivost majke doživljava se unutar bebe kao sopstveno mrtvilo. Odbacivanje kao sopstvena rđavost. Jednoj uplašenoj, usamljenoj bebi njena nervozna ili depresivna majka, može figurisati kao agresivan, osvetoljubivi objekat, koji kroz život nastavlja da nevidljivo dejstvuje kao unutrašnji “tamni glas”.

Tajna naših nemilih demona razotkriva se dakle u njihovoj zaboravljenoj svetloj strani. U daljini najranijeg detinjstva, svaka beba “cepa” lik majke na dva odvojena lika, onaj kojem se daje i od koga se prima ljubav, i onaj kojeg se mrzi I od koga mržnja ulazi natrag u naš unutrašnji svet. Beba ne zna da je majka jedna ali sa mnogo priroda. Ne znaju to ni dečiji delovi koji zauvek nastavljaju da žive u nama. Glas koji nas osuđuje, isti je onaj koji nam je jednom nežno tepao. Hladan i destruktivan, on je samo nespojivi, odbačeni deo jednog davnog, voljenog lika. Majka je i spasiteljka i mračna htonska veštica. Progovara na hiljade načina u dubini našeg bića. Neguje, razumeva, prigrljuje, kritikuje, odguruje, sveti se i razara. Raznolika njena priroda ima raznolike “glasove”. Njene ruke su i milovale i bolele. Docnije, mi milujemo ili bolimo sami sebe.

Postoje mnoge teorije koje objašnjavaju kako nastaju unutrašnji glasovi, čujni I nečujni. Kakav su oni fenomen?  Normalan, abnormalan, patološki? Da li slušamo ove glasove kao poznate, ili su nam daleki poput potopljenih, otcepljenih delova sopstvenog duševnog ostrva? Nekada su glasovi dolazili sa neba, u vreme kada je čovek bio još neraskidivo vezan za svet mitova i religije. Sada oni dolaze iz dubine, iz carstva našeg ličnog mita. Kakva god da im je neurobiološka podloga i kojim god mehanizmom da postaju ometajuće „bučni“ našoj svesti, glasovi su uvek vesnici naše istorije, maleni biografi čije povike razume samo dete u nama. I kada nas uznemiruju i obespokojavaju, naslućujemo, samo nama oni pripadaju, kao tumarajući putnici, čiji dom je u našoj neponovljivoj zbilji, u našem nastojanju da im podarimo ličnosni smisao i sudbinu. Možda je izazov veći nego što iko sluti, pripojiti ih celini, snagom “dobrog roditelja”, koji učimo duž celog ovozemaljskog puta sami sebi da postanemo.

Duška Dimitrijević.