Dejvid R. Rozenhan, psiholog i redovni profesor za Stenfordskom univerzitetu, dosetio se da izvede neobičan i provokativan eksperiment. U radu iz 1970. godine, objavljenom u časopisu Science pod nazivom „Biti zdrav na nezdravim mestima“ odabrao je da prikaže sudbinu osmoro duševno “zdravih” ljudi, koji su se pod njegovom sugestijom obratili nasumice odabranim lekarima psihijatrima i tom prilikom se požalili, lažno, da čuju “neke glasove“. Nakon što bi bili primljeni u bolnicu, njihov ponovljeni intervju, sadržao je žalbe i dalje samo na taj jedini simptom, prisustvo glasova u vidu neutralnih reči poput „prazno“, „tupo“, itd. Od tog momenta, pošto su zadržani na lečenju, ovi “pacijenti,” ponašali su se potpuno normalno, ne pominjući više svoje glasove. Ipak, nakon prosečno 19 dana provedenih u psihijatrijskoj ustanovi, njih čak 7 je izašlo sa dijagnozom shizofrenije, a 1 preostali kao manično-depresivan.

Bez obzira na mnoge, prvenstveno metodološke, primedbe ovom eksperimentu, Rozenhanov tekst iz Science-a, postao je jedan od najcitiranijih u psihološkoj literaturi 80-tih godina. Na njegovoj meti napada bila je izgradnja tadašnje (DSM III) klasifikacije mentalnih poremećaja u kojoj je “u ime nauke” trebalo definisati šta je to što je zapravo “bolesno” u nečijem doživljaju i ponašanju a što podvodimo pod pojam duševnog poremećaja. Tradicionalno, slušne halucinacije- glasovi, upravo su jedan od sržnih simptoma “poremećenog” duševnog stanja, a uz “sumanute ideje”, praktično nepogrešivi pokazatelj “ludila”. Međutim, tadašnja klasifikacija mentalnih poremećaja, nije, kao ni naredne iznašla bilo koji “simptom” koji sam po sebi označava da je neko “lud”. Nije to, dakle ni “čujenje glasova”. Šta god konačno oni- glasovi bili i odakle god da dolazili, jedno je sigurno, ljudi imaju pravo na njih bez da budu označeni I diskriminisani kao manje vredna ljudska bića. Nisu li stoga, sa razlogom, oni koji čuju glasove ljuti kada ih stručnjaci za mentalno zdravlje od istih žele “izlečiti” kao od kakve kuge, opasne ne samo za njih same već prvenstveno za restriktivne modele ponašanja i mišljenja u okružujućoj društvenoj zajednici? Zastanimo na tren, dajmo glasovima šansu da se oglase kao svima nama potencijalno svojstveni fenomen, čak i onda kada je “simptom bolesti” ne prestaje da bude ništa manje naš, tako razumljiv i tako ljudski!

Prijateljica udruženja Prostor: Duška Dimitrijević